Nacrtan tepih za majku
Došla sam kod roditelja na subotnje-prolećno-jutarnju kafu na terasi, jer svoje terase još uvek nemam. Iako moj otac samouvereno svojim prijateljima priča, kad mi dođu raznim prilikama nešto po stanu popravljati, kako "ćemo" ovde podići deo krova, pa tamo probiti zid i onda tu zastakliti, pa preko ploče staviti dobru hidroizolaciju, i onda neku laganu nadstrešnicu namestiti, i eto meni terasa. Kako planira moj tata. U mom stanu.
Al' ne bih ja bila ćerka moga oca da isto tako ne dođem na njegovu terasu i izmišljam kako je bolje da se umesto novih podnih pločica na terasi, koje je majka poželela, jednostavno nacrta tepih. Gledali su me bez reči. Jer šta bi uopšte i moglo da se kaže na ideju nacrtanog tepiha? Kako se održava? Kog je sastava? Šta? Ne zahvaljujući mom entuzijazmu, niti besplatnom tepihu, već prostoj mogućnosti da se posle mog crtanja te pločice ipak polupaju i onda zalepe sasvim nove, lepe, nekog finog, odgovarajućeg dezena, pristali su.
Već sledećeg vikenda sam bila spremna. Pripremila šablon od papira, kredu, letvu, metar, digitron, farbu za beton, četke i četkice. Pločice nisu glazirane pa je bilo moguće po njima slikati, upile su farbu. Sve sam precizno premerila, onako inženjerski. Koliko imam prostora za borduru, koliko za šaru, pa kako da se šare smiču, preklapaju i završavaju. I to uradila sa svih strana terase. Onda sam sela i to sve crtala kredom preko čitavog poda.
Dolazila sam četiri dana da oslikavam šare. Da se radilo o površini zida sve bi bilo mnogo lakše. Ali sedeti na podu i po podu istovremeno slikati, dok ti trne trtica, bole leđa, smetaju sopstvene noge, na granici je nepodnošljivog. Pa još jastukom kojim pokušavaš da ublažiš muke, obrišeš kredom nacrtanu šaru. Divota.
Kada je bio gotov, ispostavilo se da je to najlepši tepih koji je moja porodica ikada posedovala. Majka je bila oduševljena. I otac naravno. Ona je odmah dobila inspiraciju da uredi terasu, napravi novi raspored garnitura za sedenje, dodala je brojne detalje, poređala saksije sa cvećem. Zaista je tepih doneo toplinu ambijentu.
Naverniji obožavalac ovog vanserijskog tepiha je moj lepotan, Điđi. Voli na njemu da spava, pa tepih za čas dobije onu dlakavu strukturu jambolije, ali među ukućanima to nije uopšte popularno.
Na moju veliku žalost, tek kada sam pripremala ovaj tekst otkrila sam da su sve fotografije faza nastajanja tepiha stradale jednim nemarnim klikom. Ipak, fotosi krajnjeg rezultata su priloženi.
(na internetu u izobilju ima primera i dobrih ideja sa istom i sličnom temom)
Šta kažete? Nije teško? Obradujte i vi svoju majku. Nacrtajte joj nešto korisno.
Svideo vam se tekst i smatrate ga korisnim?
Podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama ili ga pošaljime mejlom.
Da vam moji putopisi stižu na mejl periodično prijavite se na dugme SUBSCRIBE na vrhu stranice.
Hvala na čitanju :)
Ptica na žici
Al' ne bih ja bila ćerka moga oca da isto tako ne dođem na njegovu terasu i izmišljam kako je bolje da se umesto novih podnih pločica na terasi, koje je majka poželela, jednostavno nacrta tepih. Gledali su me bez reči. Jer šta bi uopšte i moglo da se kaže na ideju nacrtanog tepiha? Kako se održava? Kog je sastava? Šta? Ne zahvaljujući mom entuzijazmu, niti besplatnom tepihu, već prostoj mogućnosti da se posle mog crtanja te pločice ipak polupaju i onda zalepe sasvim nove, lepe, nekog finog, odgovarajućeg dezena, pristali su.
Već sledećeg vikenda sam bila spremna. Pripremila šablon od papira, kredu, letvu, metar, digitron, farbu za beton, četke i četkice. Pločice nisu glazirane pa je bilo moguće po njima slikati, upile su farbu. Sve sam precizno premerila, onako inženjerski. Koliko imam prostora za borduru, koliko za šaru, pa kako da se šare smiču, preklapaju i završavaju. I to uradila sa svih strana terase. Onda sam sela i to sve crtala kredom preko čitavog poda.
Dolazila sam četiri dana da oslikavam šare. Da se radilo o površini zida sve bi bilo mnogo lakše. Ali sedeti na podu i po podu istovremeno slikati, dok ti trne trtica, bole leđa, smetaju sopstvene noge, na granici je nepodnošljivog. Pa još jastukom kojim pokušavaš da ublažiš muke, obrišeš kredom nacrtanu šaru. Divota.
Kada je bio gotov, ispostavilo se da je to najlepši tepih koji je moja porodica ikada posedovala. Majka je bila oduševljena. I otac naravno. Ona je odmah dobila inspiraciju da uredi terasu, napravi novi raspored garnitura za sedenje, dodala je brojne detalje, poređala saksije sa cvećem. Zaista je tepih doneo toplinu ambijentu.
Naverniji obožavalac ovog vanserijskog tepiha je moj lepotan, Điđi. Voli na njemu da spava, pa tepih za čas dobije onu dlakavu strukturu jambolije, ali među ukućanima to nije uopšte popularno.
Na moju veliku žalost, tek kada sam pripremala ovaj tekst otkrila sam da su sve fotografije faza nastajanja tepiha stradale jednim nemarnim klikom. Ipak, fotosi krajnjeg rezultata su priloženi.
(na internetu u izobilju ima primera i dobrih ideja sa istom i sličnom temom)
Šta kažete? Nije teško? Obradujte i vi svoju majku. Nacrtajte joj nešto korisno.
Svideo vam se tekst i smatrate ga korisnim?
Podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama ili ga pošaljime mejlom.
Da vam moji putopisi stižu na mejl periodično prijavite se na dugme SUBSCRIBE na vrhu stranice.
Hvala na čitanju :)
Ptica na žici
Comments
Post a Comment