IMA NEKA TAJNA VEZA - METEORI

Meteori su mi bili na "must visit" listi od, takoreći, malena. Ne sećam se ni kada, ni gde sam naišla na fotografiju tog čudesnog mesta. Možda u udžbeniku iz geografije, možda na televiziji. Tada sam prvi put poželela da putujem i uživo vidim baš tu tačku na planeti i uverim se lično da zaista postoji. Ova ideja je mirno čekala svoj trenutak. Putovala sam od tada na mnoga udaljenija i možda egzotičnija mesta, ali sam za susret sa Meteorima bila strpljivo sigurna, kao za retko šta u svom životu. Sada sam se prvi put zapitala - zbog čega mi baš Meteori zaustavljaju dah? I, surprise surprise, kamen. Ko bi rekao. 

Ovaj, tek prvi moj odlazak tamo je bio samo da zavirim. Prozujala sam, grupno i informativno. To je bilo dovoljno da znam da ću ponovo otići i baš tamo provesti nekoliko dana. Ne u nekom aranžmanu. Nego sama. Pravo u srcu. U podnožju gromada. Da ću ih posmatrati u različito doba dana dok se sunce i senke pomeraju, pa noću na mesečini, da ću ih gledati sanjiva čim se probudim. Da, to.

Brda su izgledala kao posadjena u zemlju, preuspravna i previsoka. Po telu oštra, nepristupačna, a na glavi obla i zelena. Bilo ih je mnogo, na sve strane i stajala su zajedno kao jato i kao da su živa. Izgledala su tako naučnofantastično. Čak i onaj vetar, koji je strujao između njih, bio je potpuno drugačiji. Ili sam ja tamo bila drugačija. Ma, sve je tamo drugačije.  

Uz malo truda uspela sam se smestiti na vrh jedne gromade. Dan je bio sunčan. Kamen je bio topao. Ispružila sam se, izula baletanke, posmatrala, upijala i ćutala. Ništa više. Savršenih par sati mog života. 

Dok sam tu sedela, razmišljala sam o priči koju sam čula o izgradnji tih manastira. Raspamećivala me je količina volje čoveka da provede nekoliko meseci podižući materijal na vrh neke stene. I to samo za jedan čekrk. Jer tek je sa čekrkom bilo moguće dopremiti materijal za gradnju manastira, a za to je trebalo još dvadesetak godina. Pa tako još dvadeset i nekoliko puta za svaki sledeći manastir. 

Nisam se mogla načuditi dok sam upoređivala visinu čoveka i visinu gromade. Tu mi je zapela logika, kao pokvarena ploča. Na kraju sam odustala od provaljivanja tajne i prihvatila da mi to nikad neće biti jasno. Onda sam mogla nastaviti sa uživanjem. 

Pamtim situacije, predele, ljude, od kojih ostanem zamišljena i zadivljena. Pamtim i osećaj koji u meni kuva dok se nalazim u njihovoj blizini. Sa svakim prisećanjem sve to ponovo osetim i ponovo proživim. A Meteori su upravo takvi. I kada god poželim, zažmurim i vratim se na tu stenu, sedim na njoj sa izuvenim baletankama, osetim vetar, sunčam se i upijam okolinu. Ne verujem u slučajnosti i ne verujem da sam kao dete slučajno poželela da odem baš tamo. I ne verujem da taj osećaj nije jedinstven.

Ima neka tajna veza...

Više fotografija pogledajte ovde. 

Svideo vam se tekst i smatrate ga korisnim?
Podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama ili ga pošaljime mejlom.
Da vam moji putopisi stižu na mejl periodično prijavite se na dugme SUBSCRIBE na vrhu stranice.
Hvala na čitanju :)
Ptica na žici