Večna fotografija
Nemojte čitati dalje ako ne ljubite crni humor. Mada, poenta ove priče i nije ništa crno, već lepota. Ona večita, po kojoj vas pamte. U ovom slučaju, lepota je u humoru.
Kada je mojoj babi umrla majka, cela familija se uzmuvala da se pronađe fotografija pokojnice koja će biti postavljena na nadgrobni spomenik. Kako je to bio vrlo težak zadatak, jer je moja prababa žena sa brda, rođena pre Prvog svetskog rata, mojoj babi je taj detalj zvučao kao nešto što ona mora za života nama, naslednicima, da reši.
Tako sam ja, kao jedino unuče zainteresovano za fotografiju, još od tinejdžerskih dana, bila zadužena na svakom slavskom okupljanju, da fotografišem babu upravo za spomenik. Prvi put sam se naježila, a već od drugog puta je to postala tema za zbijanje šale u familiji. Ovaj tradicionalni photo shooting se obavezno ponavljao iz godine u godinu, jer slika je morala biti najsvežija. Za-ne-daj-bože.
Kada je deda umro, pre skoro devet godina, na zajedničkoj grobnici podignut je spomenik na koji je postavljena njihova zajednička fotografija. I problem sa večnom fotografijom je rešen. Baba je prestala da mi pozira, i cela ta morbidna igranka je završena.
Pre koji mesec, bila je slava, i ponovo smo se okupili kod babe. Čim sam stigla primetila sam da ona ima novu frizuru. Zapravo, prvi put posle ne znam koliko vremena, nije stavila mini val za koji je od malena nagovaram da ne radi. Bela kosa, počešljana, talasasta, paž sa razdeljkom na strani, izgledala je kao devojčica. Pohvalila sam je od srca.
Onda mi je izletelo potpuno spontano: baba, kako si lepa! pa šta ćemo sad? a slika na spomeniku već stoji... A baba sa osmehom odgovori: slikaj me za čitulju :)
Eto, ne zaboravite da se fotografišete kad ste najlepši. Lepota je prolazna, ali fotografije na spomenicima ostaju.
Svideo vam se tekst i smatrate ga korisnim?
Podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama ili ga pošaljime mejlom.
Da vam moji putopisi stižu na mejl periodično prijavite se na dugme SUBSCRIBE na vrhu stranice.
Hvala na čitanju :)
Ptica na žici
Tako sam ja, kao jedino unuče zainteresovano za fotografiju, još od tinejdžerskih dana, bila zadužena na svakom slavskom okupljanju, da fotografišem babu upravo za spomenik. Prvi put sam se naježila, a već od drugog puta je to postala tema za zbijanje šale u familiji. Ovaj tradicionalni photo shooting se obavezno ponavljao iz godine u godinu, jer slika je morala biti najsvežija. Za-ne-daj-bože.
Kada je deda umro, pre skoro devet godina, na zajedničkoj grobnici podignut je spomenik na koji je postavljena njihova zajednička fotografija. I problem sa večnom fotografijom je rešen. Baba je prestala da mi pozira, i cela ta morbidna igranka je završena.
Pre koji mesec, bila je slava, i ponovo smo se okupili kod babe. Čim sam stigla primetila sam da ona ima novu frizuru. Zapravo, prvi put posle ne znam koliko vremena, nije stavila mini val za koji je od malena nagovaram da ne radi. Bela kosa, počešljana, talasasta, paž sa razdeljkom na strani, izgledala je kao devojčica. Pohvalila sam je od srca.
Onda mi je izletelo potpuno spontano: baba, kako si lepa! pa šta ćemo sad? a slika na spomeniku već stoji... A baba sa osmehom odgovori: slikaj me za čitulju :)
Eto, ne zaboravite da se fotografišete kad ste najlepši. Lepota je prolazna, ali fotografije na spomenicima ostaju.
Svideo vam se tekst i smatrate ga korisnim?
Podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama ili ga pošaljime mejlom.
Da vam moji putopisi stižu na mejl periodično prijavite se na dugme SUBSCRIBE na vrhu stranice.
Hvala na čitanju :)
Ptica na žici
lepo rečeno 😂
ReplyDelete