SVEČANI DOČEK ŠESTOG LEDENOG DOBA UZ BEČKI VALCER

Iako kažu da društvene mreže uništavaju društveni život, ja imam najbolju fejsbuk drugaricu, Sneguljicu. Pre nekoliko godina, možda čak četiri, slučajno naiđem na jedan njen tekst o dečaku iz komšiluka koji svira violinu. Bio je sjajan, još ga pamtim, i morala sam da komplimentiram. Odmah smo se razdopisale, pa se i frendovale, a prvi put smo se srele oči u oči tek pre tri meseca. Ubrzo posle toga, piše meni Sneža: rođendan mi je poslednjeg vikenda februara, hajde sa mnom da hodamo po Beču, lutamo po dvoru, plašimo gospodu. Sasvim logično i bez razmišljanja odgovorih: hajde.

U južnoj kuli Stefansdoma

Pogled sa vrha kule

Unapred smo obavile one osnovne pripreme, prevoz, smeštaj, šta obići, uobičajeno. Sve je teklo kako treba, do momenta polaska. E tada ulećemo u avanturu zvanu "svečani doček šestog Ledenog doba uz bečki valcer". Nije bilo smisla opirati se, što bi rekli go with the flow. Iako će neki pokušati da ospore naše smrzavanje, čvrsto ostajem pri tome da goru hladnoću nisam osetila u životu. Opšte je poznato da nema zime dok ne dune vetar. A kada taj vetar dune -16 stepeni pravo u lice sve aktivnosti van tople sobe postaju najgora kazna.

Hundervaserova kuća

Potpuno smo bile u raskoraku sa Bečom. Kada smo izašle prvog jutra napolje, spremne za akciju, zatekle smo puste ulice, bez pešaka i bez automobila. Kasnije smo sretale ljude u nekom sasvim drugom klimatskom raspoloženju; tu su se nosile suknje, baletanke, bermude, vozili se bicikli; bilo je i onih temperaturno osvešćenih, ne kažem. A nas dve smo proklinjale sudbinu svaki put kad nam se pravac kretanja sudari sa pravcem kretanja vetra. Već sutradan smo kupile dnevnu metro kartu. Donelo je ovo Ledeno doba i neke blagodeti, pa su se umesto uobičajenih redova za turističke atrakcije pravili redovi za mesto u kafeima i poslastičarnicama. Bukvalno.

U "vagonu" velikog točka

Sneškin rođendan smo proslavljale ceo dan, od pola jutra do pola mraka. I to ovim redom, ispred kuće Hundertvasera, na Prateru, u metrou više puta, u Mocartu (poslastičarnici, ne kladionici), u Šenbrunu i Glorieti, kod Mafiosa, ispred Rathausa i duž Grabena. Još jednom se selfi štap pokazao kao nezamenjivi rekvizit. Zbog otežanih vremenskih uslova fotkanje je bilo opasno po prste i ruke, pa smo to činile samo u izuzetnim prilikama.

Na vrhu brda u parku Šenbruna

Ispred Gloriete

Iako sam u prethodnoj poseti Beču svesno izbegla odlazak u Šenbrun, ovog puta sam bila apsolutno oduševljena Glorietom. Zapravo čitavim ugođajem sedenja u toplom kafeu, pijenja vrućeg punča, u prijatnom enterijeru, divno osunčanom. Došlo je kao nagrada za penjanje po debelom snegu na vrh brda sa kog se vidi skoro ceo grad. Utisak mi nije pokvarilo ni to što je čitav park oko palate bio pod snegom. Ovo zaista preporučujem. Već sam spomenula redove na ulasku u lokale, pa tako i za ovaj budite spremni. Nas su taj dan izgleda pratile one sene koje plaše gospodu pa nigde nismo čekale na slobodan sto, kao rođendanski poklon Sneži, valjda :) Još su nam se namestili i sunčevi zraci sa plavim nebom kao idealna pozadina za fotkanje oko Gloriete. Sve zajedno savršen deo dana.

Glorieta

Drugi snažno utisnut događaj, jeste penjanje na južnu kulu Stefansdoma. To je ona ogromna, skoro pocrnela, katedrala u samom centru centra. Ovde nema lifta, kao što je to slučaj sa severnom kulom. Penjete se stepenicama, onim spiralnim, bez i jednog podesta, a sa prečnikom celog prostora po mojoj slobodnoj proceni ne više od 150cm, i to se idući ka vrhu postepeno sužava. Nema rukohvata, kretanje se odvija u oba smera i mimoilaženje je moguće samo na kant. Povremeno naiđete na neki prozorčić čisto da ima vazduha. Prelazite tako 343 stepenika, već počinje da vam se vrti u glavi, možda bude i malo mučnine ako ne podnosite ringišpile npr, i dolazite u prostoriju u kojoj se nalazi suvenirnica, sa prozorima na sve četiri strane sveta. Pogled je sigurno još lepši kada je dan sunčan, ili kada zalazi sunce. Mada nismo videle ni jedno ni drugo, dopalo mi se mnogo.

Glorieta

Ogrejalo nas sunce

Preporuke od srca: iskoristiti šetačke turističke ture koje se plaćaju dobrovoljno i zakazuju preko interneta; nedeljom poslušati hor bečkih dečaka u kapeli palate Hofburg; Mocart kugle kupiti u samoposluzi; noć pravi sjajan ambijent za fotografisanje po užem centru ako imate odgovarajuću opremu; probati pizzu u piceriji Mafiosi; u velikom točku Pratera moguće je zakupiti ceo "vagon" za doručak/ručak/večeru ili koktel (ovo je pre maštanje nego preporuka).
Upozorenje od srca: u međunarodnim autobusima na relaciji Srbija-Beč-Srbija je dozvoljeno pušenje. To smo saznale kada je već bilo kasno da bilo šta preduzmemo. I kao što mi je prijatelj rekao na ovu moju zaprepaštenu konstataciju: ti autobusi su sve samo ne međunarodni.

Više, uglavnom selfi fotografija se može videti ovde.

Svideo vam se tekst i smatrate ga korisnim?
Podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama ili ga pošaljime mejlom.
Da vam moji putopisi stižu na mejl periodično prijavite se na dugme SUBSCRIBE na vrhu stranice.
Hvala na čitanju :)
Ptica na žici