dobro Dobro selo
Nisam mogla u priču o Mostaru sabiti putopis kroz Najbolje selo, selo u kom je rođena moja baba. Iz samo jednog razloga, mog dubokog oduševljenja arhitekturom i ljudskom voljom da se na ovakvom mestu gradi život. Maleno je, kamenito, živopisno, Dobro. Baš mu je takvo i ime.
Onih prvih godina kojih se sećam, ne baš mnogo davnih 80-tih, provodila sam tamo po koji dan na putu do ili sa mora, kod prababe. U kamenje sam bila ludo zaljubljena od kad sam prohodala. Istresala bih školjke koje mi je tata sakupljao u tegle samo da bih tu spakovala kamenje, da ga nosim kući. Kamenju bih se radovala odmah prvog dana po dolasku na more. Možete li zamisliti dete od 2 godine kako trči ka plaži i viče "kamenje! kamenje!"? Kako mi je jednom rekao prijatelj sarajlija, "ima tu neke kemije".
A kakvog tek kamenja ima u selu! Grubog, izlomljenog, belog. Svuda je. Zbog takvog terena kućice su razbacane, valjda su ih dizali tamo gde je bilo, uslovno rečeno najlakše raskrčiti za temelje, pa je urbanistički gledano, staro selo u potpunom haosu. I ulice su takve. Kamen je sa puta malo rasklonjen, toliko da se baš ne polomi noga, ali je i to lako izvodljivo.
Opisaću vam jednu kuću, onu koju najbolje poznajem, kuću moje prababe. Da je izgrađena od kamena to je jasno. Nisam se nikada raspitala kakve je izmene ta kuća pretrpela od onog izvornog oblika, ali po onom što sada vidim, rekla bih vrlo male. Izbetonirani su dvorište i bunar, uvedeni struja i telefon, a vodovod je došao samo ispred glavne sobe, na spoljašnji zid. Sve drugo je ostalo isto onako kako su prababa i pradeda sagradili.
Oko tesnog dvorišta ređaju se sobice sa dve strane, nanizane pod istim krovom. Na početku je gvozdena, pomalo zarđala, kapija, a na kraju je čatrnja, odnosno bunar. Na njemu je betonska ploča, pa tako ograđen zidom od, pogađate - kamena, kako tamo kažu - duvarom, liči na terasu sa pogledom na nekadašnja polja duvana, a sada kukuruza. Na levoj strani dvorišta je soba u kojoj tetka leti boravi. Ulaz u ovu prostoriju je pokriven nadstrešnicom pod kojom je umivaonik, jedina tekuća voda. Na desnoj strani je još jedna soba, takoreći gostinjska, i još par ostava, kao i stara kuhinja, nešto poput zatvorenog ognjišta. Toalet je, što je najneobičnije, na istom imanju, ali prekoputa ulice. Ima ogradu sa kapijom, prilaz, vrata sa ključem, unutra umivaonik sa ogledalom, prozorče sa pogledom na baštu, i wc šolju. Kade nema. Ali se zato možete kupati po starinski, u lavoru, na sred dvorišta. Milina.
Poslednji put kada sam tamo prespavala, pre 2 godine, zasmejala me ravnodušnost naviknutog čoveka na, kako bi to mekani, urbani tipovi rekli, okrutan život. Spremala sam sobu u kojoj ću spavati, nameštala posteljinu i luftirala. Kao i sve ostale prostorije i u nju se ulazi direktno iz malog dvorišta, bukvalno samo prekoračite prag. Osim starih, drvenih vrata jedini otvor je prozor sa mrežicom protiv insekata, koji takođe gleda na dvorište. Tetka mi je u prolazu rekla da zatvorim vrata kad legnem, zbog živine. Kako sam tada bila vrlo umorna od puta tek ujutro sam je pitala kakvu živinu ima, a njen sasvim opušten odgovor je bio "zmije". Ako ovde ima onih fobičnih, odmah da vam kažem, ni jednu zmiju nikad nisam tamo srela. Ali se vrata noću zatvaraju.
Promenilo se selo mnogo sa ubeđenjem ljudi da mogu novim principima gradnje kuća živeti nezavisno od prirode. Kakav naivan i ohol stav. Ipak, zarazno rasprostranjen. Tužno je gledati ove prelepe, kamene kućice potpuno same. Od zaborava ih čuva samo to što je novo selo izgrađeno oko starog pa su te nekadašnje ulice danas prečice. Kakve su to ulice bile... Sećam se momenta kada sam pre tridesetak godina ispred dvorišta jela murvu, za nehercegovce dud, sve glasnije su se čula klepetanja i iza ćoška su se pojavile krave. Mnogo krava. Išle su ulicom, u grupi, kao razred, same. Postepeno su se odvajale svaka u svoje dvorište, ulazile u svoje štale. Tetka mi je tada rekla da one ujutro oko svitanja same kreću, sve istovremeno i zajedno, odlaze na pašu, provedu tamo ceo dan i uvek se u isto vreme zajedno vrate. Pametnice. Danas ih tamo više nema. A nema ni ljudi. Živina je, eto, opstala.
Više fotografija pogledajte ovde.
Priču o Mostaru pročitajte ovde.
Svideo vam se tekst i smatrate ga korisnim?
Podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama ili ga pošaljime mejlom.
Da vam moji putopisi stižu na mejl periodično prijavite se na dugme SUBSCRIBE na vrhu stranice.
Hvala na čitanju :)
Ptica na žici
Onih prvih godina kojih se sećam, ne baš mnogo davnih 80-tih, provodila sam tamo po koji dan na putu do ili sa mora, kod prababe. U kamenje sam bila ludo zaljubljena od kad sam prohodala. Istresala bih školjke koje mi je tata sakupljao u tegle samo da bih tu spakovala kamenje, da ga nosim kući. Kamenju bih se radovala odmah prvog dana po dolasku na more. Možete li zamisliti dete od 2 godine kako trči ka plaži i viče "kamenje! kamenje!"? Kako mi je jednom rekao prijatelj sarajlija, "ima tu neke kemije".
A kakvog tek kamenja ima u selu! Grubog, izlomljenog, belog. Svuda je. Zbog takvog terena kućice su razbacane, valjda su ih dizali tamo gde je bilo, uslovno rečeno najlakše raskrčiti za temelje, pa je urbanistički gledano, staro selo u potpunom haosu. I ulice su takve. Kamen je sa puta malo rasklonjen, toliko da se baš ne polomi noga, ali je i to lako izvodljivo.
Opisaću vam jednu kuću, onu koju najbolje poznajem, kuću moje prababe. Da je izgrađena od kamena to je jasno. Nisam se nikada raspitala kakve je izmene ta kuća pretrpela od onog izvornog oblika, ali po onom što sada vidim, rekla bih vrlo male. Izbetonirani su dvorište i bunar, uvedeni struja i telefon, a vodovod je došao samo ispred glavne sobe, na spoljašnji zid. Sve drugo je ostalo isto onako kako su prababa i pradeda sagradili.
Oko tesnog dvorišta ređaju se sobice sa dve strane, nanizane pod istim krovom. Na početku je gvozdena, pomalo zarđala, kapija, a na kraju je čatrnja, odnosno bunar. Na njemu je betonska ploča, pa tako ograđen zidom od, pogađate - kamena, kako tamo kažu - duvarom, liči na terasu sa pogledom na nekadašnja polja duvana, a sada kukuruza. Na levoj strani dvorišta je soba u kojoj tetka leti boravi. Ulaz u ovu prostoriju je pokriven nadstrešnicom pod kojom je umivaonik, jedina tekuća voda. Na desnoj strani je još jedna soba, takoreći gostinjska, i još par ostava, kao i stara kuhinja, nešto poput zatvorenog ognjišta. Toalet je, što je najneobičnije, na istom imanju, ali prekoputa ulice. Ima ogradu sa kapijom, prilaz, vrata sa ključem, unutra umivaonik sa ogledalom, prozorče sa pogledom na baštu, i wc šolju. Kade nema. Ali se zato možete kupati po starinski, u lavoru, na sred dvorišta. Milina.
Poslednji put kada sam tamo prespavala, pre 2 godine, zasmejala me ravnodušnost naviknutog čoveka na, kako bi to mekani, urbani tipovi rekli, okrutan život. Spremala sam sobu u kojoj ću spavati, nameštala posteljinu i luftirala. Kao i sve ostale prostorije i u nju se ulazi direktno iz malog dvorišta, bukvalno samo prekoračite prag. Osim starih, drvenih vrata jedini otvor je prozor sa mrežicom protiv insekata, koji takođe gleda na dvorište. Tetka mi je u prolazu rekla da zatvorim vrata kad legnem, zbog živine. Kako sam tada bila vrlo umorna od puta tek ujutro sam je pitala kakvu živinu ima, a njen sasvim opušten odgovor je bio "zmije". Ako ovde ima onih fobičnih, odmah da vam kažem, ni jednu zmiju nikad nisam tamo srela. Ali se vrata noću zatvaraju.
Promenilo se selo mnogo sa ubeđenjem ljudi da mogu novim principima gradnje kuća živeti nezavisno od prirode. Kakav naivan i ohol stav. Ipak, zarazno rasprostranjen. Tužno je gledati ove prelepe, kamene kućice potpuno same. Od zaborava ih čuva samo to što je novo selo izgrađeno oko starog pa su te nekadašnje ulice danas prečice. Kakve su to ulice bile... Sećam se momenta kada sam pre tridesetak godina ispred dvorišta jela murvu, za nehercegovce dud, sve glasnije su se čula klepetanja i iza ćoška su se pojavile krave. Mnogo krava. Išle su ulicom, u grupi, kao razred, same. Postepeno su se odvajale svaka u svoje dvorište, ulazile u svoje štale. Tetka mi je tada rekla da one ujutro oko svitanja same kreću, sve istovremeno i zajedno, odlaze na pašu, provedu tamo ceo dan i uvek se u isto vreme zajedno vrate. Pametnice. Danas ih tamo više nema. A nema ni ljudi. Živina je, eto, opstala.
Više fotografija pogledajte ovde.
Priču o Mostaru pročitajte ovde.
Svideo vam se tekst i smatrate ga korisnim?
Podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama ili ga pošaljime mejlom.
Da vam moji putopisi stižu na mejl periodično prijavite se na dugme SUBSCRIBE na vrhu stranice.
Hvala na čitanju :)
Ptica na žici
Comments
Post a Comment